Дистопија као негација Утопије представља инспиративнији симбол и феномен јер
више задире у стварност човечанства које је величајући идеалне животне услове,
(не)свесно тежила ка самоуништењу. Дистопија на филму и уoпште у популарној
култури представља јако упориште, иронично, можда највише последњих година када
скоро цела планета има јасне дистопијске наративе. Од глобалне пандемије до
апсолутног нуклеарног уништења. Неке Дистопије на филму имају и романтични
дискурс као Fahrenheit 451 Франсоа Трифоа, неке остварену тежњу ка правди, као што
је V for Vendetta. Ипак, велика већина задире у посрнуће хуманости попут The Omega
Man или А.I. Шта је данас утопија, шта дистопија, а шта стварност?
Александар С. Јанковић дипломирао је драматургију, те магистрирао и докторирао на
Факултету драмских уметности. Професор је на Факултету драмских уметности на
предметима Историја светског филма, Историја српског филма и Увод у студије
популарне културе. Докторирао је дисертацијом „Битлси као културни артефакт”.
Објављивао је научне радове и излагао на научним конференцијама, више пута у
земљи и иностранству. Аутор је две књиге о филму – „Дуг и кривудав пут” и
„Редефинисање идентитета: историја, заблуде, идеологија у српском филму”. Већ
скоро 30 година ради и као филмски и рок критичар у медијима у земљи и
иностранству. Аутор је драмских текстова: „Бетмен – пад хероја” (Дадов 1992),
„Берлинутопија” (Дадов, 1994), „Кригеров гнев” (Дадов, 1996), „Срећни принц”
(Народно позориште Сомбор, 1998), Страхотни гусари” (Позориште „Душко Радовић”
Београд, 2002).
