Слово о лауреату
Нушићева награда Ренати Улмански на најлепши начин заокружује тролист стубова српског позоришта и комедиографије – Јована Стерије Поповића, Јоакима Вујића и Бранислава Нушића – у богатом уметничком путу ове глумице. Стеријина награда за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе – из Новог Сада, Статуета „Јоаким Вујић“ за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији – из
Крагујевца, и сада Нушићева награда за животно дело глумцу-комичару – из Смедерева, творе медаљон у коме се благо осмехује топли и шармантни лик глумице која се многим
генерацијама уденула у срце и ту заувек остала.
Присуство Ренате Улмански у уметности југословенских и јужнословенских простора датира од давне 1933. и четворогодишње девојчице која на сцени Народног позоришта у Сарајеву рецитује Чика Јову Змаја. Протезало се на чувену „Роду“, колевку данашњег Позоришта „Бошко Буха“, театар за децу који је одсањала Гита Предић Нушић, ћерка популарног комедиографа. Ту се Рената први пут среће са драмским писмом великог Бен Акибе, у својеврсној дечјој верзији „Пута око света“. Следиле су потом, на њеном, често трновитом и неравном уметничком путу, бројне станице: први глумачки кораци код кућног пријатеља и редитеља Ериха Хецла, чврст, топао загрљај Жанке Стокић
на сцени Коларца, Драмски студио Народног позоришта, Народно позориште у Београду, Српско народно позориште у Новом Саду, Београдско драмско, Радио Београд, Телевизија Београд, кинематографија, преводилаштво, па Савремено позориште, па поново Нови Сад… Све до једне мирне луке, најдуже етапе у њеном стваралаштву: четири деценије под
кровом Атељеа 212.
Изузетна личност
Рената Улмански у много чему је изузетна личност. Оно што посебно плени у сусрету са њом је урођена скромност и дубока свест о свом месту у глумачком свету, коју носи са таквом лакоћом и шармом да је немогуће да вас, у најлепшем смислу, не „разоружа“. Изнова задивљује помисао на то како се носила са незахвалним глумачким задацима и како их је, редом и истрајно, претварала у предност и успех, служећи увек чину представе. Остала је читавог живота у дубоком уверењу да није била „велика“, већ да је имала срећу да буде „пратилац великих“, што никако не умањује задовољство и испуњеност њеног присуства у театарском свету. Ми који је ценимо и волимо тешко ћемо се у овоме сложити са њом, иако ћемо из дубоког поштовања и разумевања таквог става, пред њом то елегантно прећутати. Играла је Рената јонесковски гротескну Старицу у садејству са Ташком Начићем у комаду „Велико и мало“. Велико у малом – синтагма је која се константно намеће и најпрецизније описује Ренатино глумачко биће. У бриљантном портрету из циклуса ТВ Београд „Глумац је, глумац је – глумац“, кроз низ
глумачких вињета ова глумица нас непретенциозно и „лако“ проводи кроз вртлог емоција: од урнебесног шареног квартета свих женских ликова из Сремчевог „Поп Ћире и поп Спире“, преко зачудне персифлаже у лику Тетке из „Улоге моје породице…“ Боре Ћосића, до емотивних понора у размерама античке трагедије кроз ликове унесрећених жена-мајки никлих са овог тла, у „Коренима“ Добрице Ћосића и „Богињама“ Драгослава
Михајловића. Ова емисија можда на најлепши начин сублимира њену „посебно сугестивну меланхоличну игру“ и „изузетно богатство емоција“ (Дејан Чавић).
Поводом извођења „Терговаца“ по Голдонију и Емануилу Јанковићу, на ТВ Београд (1967), Олга Божичковић је записала: „Познато је да сваки сценски уметник, без обзира колико био широк његов дијапазон трансформације, носи у себи склоност ка одређеним жанровима. Ренати Улмански леже она дела у којима може да дође до пуног изражаја стилизован начин игре. У таквим ролама Улманска уме да успостави однос и
дистанцу према лику који игра, да га све време контролише, а ипак му се преда са оноликом мером и снагом, који су неопходни да их изнесе полетно, уверљиво и надахнуто. Њена Анастазија давала је основни тон извођењу, преносила се на остале партнере и озрачила цело извођење.“
Улоге које је Рената Улмански остварила у делима домаће баштине, посебно у „открићима“ редитеља Јована Коњовића на Телевизији Београд, захваљујући коме је наша јавност видела екранизације текстова из прохујалих времена: Косте Трифковића, Јоакима Вујића, Доситеја Обрадовића, Ђорђа Малетића, али и улоге у делима Глишића, Сремца, Стерије, Нушића, као и код савремених домаћих комедиографа: Александра Поповића,
Гордана Михића, Зорана Петровића, Боре Ћосића, Борислава Пекића и других – неоспорно су инспирација за Нушићеву награду којом се Рената пуноправно придружује својим колегама, претходним лауреатима. У овом тренутку са најлепшим емоцијама сећамо се и њене златокосе Јуле из Сремчевог „Поп Ћире и поп Спире“, пронете у три медија (позориште, радио, филм), Пулске арене која јој је за њу припала, и „колора“ (први
југословенски филм у боји) „који је био неопходан да се Ренатина коса и очи виде у правим нијансама“ (Ранко Мунитић).
Марко Мисирача
