Kubanska pesnikinja Nansi Morehon dobitnica je najprestižnije nagrade Međunarodnog festivala poezije “Smederevska pesnička jesen”, nagrade “Zlatni ključ Smedereva”, koja će joj biti uručena na festivalu tokom oktobra.
Nansi Morehon (1944, Havana, Kuba) poznata je kao pesnikinja, esejista, kritičarka. Dobitnica je mnogobrojnih značajnih nagrada i priznanja, među kojima izdvajamo sledeće: Glavna pohvalnica za Čuveni pejzaž na Međunarodnoj pesničkoj nagradi ,,Antonio Peres Bonalde“ (Venecuela, 1992; Nagrada kritike za knjige pesama Pohvala i predeo (1997) i Zaselak mlinova (2000); Nacionalna nagrada za književnost (2001); Nagrada ,,Jari-Jari“ Njujorškog univerziteta (2004); Medalja okruga Baie-Mahaut na ostrvu Gvadalupe (kao član žirija Nagrade karipskog Karbeta); Odlikovanje „Guitana Tropical“ (koje joj je Glavna uprava za kulturu Havane dodelila 2002); Odlikovanje „Ceiba Universitaria“, koju dodeljuje Univerzitet Orijenta u Santjagu de Kubi (2002); Odlikovanje ,,Medalja Hose Marija Eredija“, koje dodeljuje Sekretarijat za kulturu (2002)…
Poetika Nansi Morehon gradi se na četiri linije: modernizma, postkolonijalizma, neokolonijalizma i feminizma. Na temelju afrokubanske tradicije, spajaju se modernizam i kolonijalna kultura Španije sa kolonijalizovanom kulturom Kube, gradeći u tom spoju postkolonijalni modernizam. Stihovi Nansi Morehon u opštem otkrivaju pojedinačni život, dok u pojedinačnom živi kulturni model opšteg. Kategorijom pojedinačnog uvodi se jedinstvena estetika detalja. Ipak, pesnikinjina vizija, zbog poetike sećanja, nije ,,romantizam u malom“, već vizija epskog zamaha. Ona se bavi temama položaja žena u društvu, migranata, oslikavajući savremeno društvo u svim njegovim paradoksima. Tako u pesništvu Nansi Morehon prepoznajemo različite kulturne modele: povezuju se kubanska, afrička, španska i kultura kubanskog egzila i crne rase, pri čemu prostorne granice više nisu bitne. Kubanska pesnikinja izražava i afričke glasove, koji decidirano izražavaju probleme ropstva, kolonizacije i postojeće neokolonijalne kontrole. Pesnikinja to prevazilazi stvarajući književnu nacionalnu istoriju u tradicionalnom smislu.
OSTACI KORAL AJLANDA
„Olupina koja se vidi na obali
ostaci su Koral ajlanda“,
govorio je moj otac,
opčinjen stubovima bele svetlosti
koji su se izdizali iz crvenkastih jama
što su možda služile kao naočari
pramcu tog velikog transatlantskog broda
za koji otac tvrdi da je to bio Koral ajland.
Sedimo u svakodnevnom autobusu,
brzom i vrućem kao taj juli mesec 1986.
Nisam htela da ga upitam zašto sam pretrnula.
Zujanje leptira mi nije dalo da postavljam pitanja.
Otac me je čudno pogledao.
Jesmo li nas dvoje pristupili prepoznavanju
u toj himni prošlosti?
Gledali smo se bez reči.
Samo sam slušala škripanje talasa
o gvožđu koji još uvek štiti Koral ajland.
„Ona olupina koja se vidi na obali
ostaci su Koral ajlanda“,
govorio je moj otac i ne gledajući u mene.
