Knjiga „O revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima“ predstavljena je juče smederevskoj publici u okviru druženja sa istoričarem, univerzitetskim profesorom, publicistom i političarem Čedomirom Antićem.
U okviru jednočasovnog druženja u Etno klubu, prisutni su mogli da poslušaju iscrpno i sveobuhvatno predavanje-razgovor, o mnogobrojnim temama, od kojih su pojedine obrađene i u pomenutoj knjizi.
Gde smo mi danas? Gde idemo? Da li je budućnost nešto novo ili je svaki pomak i svaka promena povratak na staro? Čedomir Antić govorio je o ovim i sličnim pitanjima u prijatnoj atmosferi Etno kluba.
„Šta smo mi danas? Ja se to pitam u knjizi, a mislim da svi mi moramo da se pitamo“, istakao je Antić.
„Imali smo nekoliko američkih i evropskih političara koji su dolazili ovde i govorili: „Dođite i budite na pravoj strani istorije“. Šta znači prava strana istorije? Mi smo kao narod bili stotinu godina na pravoj strani istorije, i to se, koliko ja vidim, apsolutno nije isplatilo. Niti smo dobili pohvalnicu, niti smo dobili povelju, niti nam je neko dao neki popust. Naprotiv, 1989. godine nam je rečeno da je istorija završena i da će stvari ići sada nekim putem, koji je Frensis Fukujama predvideo kao kraj istorije… Svi mi živimo u višestranačkoj demokratiji, u tržišnoj ekonomiji i to je sve idealno, međutim, svako od nas je, polako prateći stvari video da demokratija baš i nije to što oni govore“, ispričao je Antić.
„Mnogi kažu da je ovo što se dešavalo u proteklih deset godina povratak u prošlost. Ja nisam tog mišljenja, ja se plašim da se mi u stvari vraćamo u budućnost, i da je ovo što vidimo neka vizija zapadnog sveta u narednim decenijama i vekovima, dakle – građanin koji je manje zainteresovan za vođenje politike nego ranije i politika koja je mnogo složenija nego ranije“, otkriva Antić.
Kako ističe, sadašnji trenutak, trenutak sveprisutnih i veoma moćnih mobilnih telefona, trenutak je u kome „sa druge strane nije više tišina, ili neki glas koji govori nešto što mislimo da nije tačno, već je iza neki šum, kakofonija, u koju većina ljudi bira da pobegne“. To vreme Antić naziva vremenom trijumfa političkog i medijskog multiverzuma.
„Čini nam se da ceo svet misli kao mi, a u stvari, to kako misli ceo svet prate istraživački javnog mnjenja, od političara do prodavaca deterdženta“, otkriva Antić, dodavši da je to vreme sve više nalik Orvelovim i Hakslijevim distopijskim viđenjima.
Gde je Srbija danas?
„Bez obzira na tišinu koja je bila devedesetih i tu strašnu kakofoniju koja živi danas, bez obzira što se pre znalo u medijima, ko je vlast ko je opozicija, kao i u politici, sada više to ne znamo, i sve se čini kao da je neka kečerska igra gde postoje snažni udarci, ali nema posledica“.
„Možda bi danas bilo rešenje da pogledamo duboko u srce gde smo to pogrešili, dakle ima mnogo opravdanja zbog čega stvari nisu dobre. Neko će reći, komunizam, Jugoslavija, geografski položaj, visina planina, klima, spremnost odnosno nespremnost da se modernizujemo. Sve je to tačno, sve ima uzroka našoj teškoj situaciji“.
„Objektivno, potpuno je jasno da Srbija mora da bude deo evropske porodice naroda, da li će to biti Evropska unija to ne znam, i bojim se da vreme pokazuje da ne. Međutim, da Srbija može da se izdigne iz ovog kraja u kome je i da se nađe negde drugde to teško; dakle, pitanje prihvatanja te realnosti, a s druge strane odbrana svojih interesa, definisanje svojih interesa, stvaranje određene strategije, to je ključno…“
Čedomir Antić je otkrio i da je kao istoričar posebno fasciniran pitanjem šta tačno kao narod želimo.
„Bilo bi dobro da svaka politička generacija ima neke racionalne ciljeve i, kao što svaki čovek želi da svojim potomcima da malo više nego što su njegovi preci dali njemu, tako bi bilo logično da i mi gradeći našu državu, bez obzira na sve naše uspehe ili neuspehe, posledice delovanja naših predaka od pre stotinu i više godina, i mi damo nešto više…“
„Prvo što sam video baveći se našom politikom, to je jedan nerv koji je nastao u dvadesetom veku – „za nas ništa nije dovoljno dobro“. Kad naši ljudi porede naš razvoj oni se porede uvek sa zemljama koje su desetinu puta i moćnije i bogatije i istorijski drugačije od nas. Poređenje sa susednim državama je potpuno neprihvativo. Drugi problem je, šta je cilj tačno. Jer, politički cilj se stvara u skladu sa mogućnostima i to u mnogo većoj meri nego životni cilj“.
„Naši stari su pre stotinu godina bili veoma racionalni, znali su da je zemlja mala, siromašna. Deo njih se školovao u inostranstvu, videli su velike zemlje, bili su njima fascinirani, ali ne samo pozitivno nego i negativno. Ponekad čak i malo neracionalno imali su ideju da nikada ne dozvole stvaranje industrije u Srbiji, jer industrija osiromašuje selo, a oni su bili deca sa sela, i nadali su se da bi Srbija mogla da ostane poljoprivredna. Što je jako teško, jer, kako vreme prolazi, poljoprivreda gubi. Jeste da joj raste vrednost, ali u odnosu na industriju nije više moćna kao što je bila ranije…“
Priredio: Tomislav Jelesijević, novinar-saradnik portala “Smederevo uživo”
