Представа у продукцији Београдског драмског позоришта „У раљама живота“ биће изведена у петак, 16. децембра, у Великој дворани Центра за културу Смедерево са почетком у 20 сати. Представа је рађена према роману Дубравке Угрешић, редитељ је Андреј Носов, а драматизацију и адаптацију обавила је Биљана Србљановић. Глумачку екипу представе чине Ива Илинчић, Александар Вучковић, Весна Чипчић, Дуња Стојановић, Вања Ненадић, Лука Грбић, Милош Петровић Тројпец, Марко Тодоровић. Цена улазнице је 500 динара.

Редитељ Андреј Носов о представи каже следеће: „Шта то значи бити млада жена на Балкану? Kако са мушкарцима? Kако наћи свог идеалног типа? Kако жена данас да буде срећна? „У раљама живота“ је представа о мушкарцима, на какве муке стављају жене, и са каквим мукама жене морају да се носе. Основна идеја је да се спремимо за свадбу, једну дугу, лепу, мрсну, балканску свадбу која би требало да нам изнедри младу, а млада пуно младунчади. И тако, све како су бабе хтеле. И деде. Све онако како су они сви за њу, ту Штефицу сањали. Шта је заправо тај сан – он је саткан између наметнуте патријахалне матрице и медијске културе која једе и једе. Често се само приликом жестоког насиља говори о женским правима, или уопште о тој тихој пузајућој, прихватљивој, свакодневној и неподношљивој дискриминацији и надасве прихваћеном насиљу. Није то само питање дискриминације, то је питање језика, то је питање норми, то је питање правила која су додатно пометеним постјугословенским друштвима еманципацију и напредак подредиле сувом капиталу. Дискриминација постаје такође роба, свет се као мења, а све заправо остаје мање више исто. Kључна је парадигма данашњег наметнутог и често осуђиваног оквира лепоте, среће, блискости или пак потреба и намера које жена има. Некадашње љубиће заменили су инстаграм постови, свет саткан у медијској какофонији и све неке велике приче које свако има. Шта је на неком једноставном човеку жељном среће? Може ли се изаћи из таквог оквира? И зашто би? И ко би и како? Kако у односу на филм? Доста другачије, ова представа настаје тридест и више година после филма. Она је читање неке нове генерације.“


